Пре неколико месеци, једне суботе увече нашао сам се, потпуно непланирано на једном од Београдских сплавова…. Не ради се о „оним“ сплавовима на којима можете видети пијани полусвет како ђипа по столовима са све силиконским сисама и исуканим пиштољима… веђ више о једном мало „урбанијем“ месту….. Намерно нећу наводити ни назив ни локацију овог сплава…. Али бих волео да кажем шта сам тамо видео а што ме је додатно учврстило у мишљењу да сам изгледа сувише матор да будем „урбан“ по мерилима овог града ако сам икада и био у могућности да будем тако несто.

Елем, дакле замислите просторију препуну до те мере да не можете пристојно ни да удахнете а да не мунете особу крај себе, а о неким озбиљнијим покретима не желим ни да говорим…. Дакле у једној таквој атмосфери, препуној неких младих људи стајајо сам и нисам никако успевао да схватим шта их дођавола покреће…. Са разгласа је сво време трештао некакав електро-реге-нешто звук а ја бих се могао заклети да је у тих сат и нешто колико сам се задржао тамо ишла једна те иста ствар…. И то ствар која при томе нема ама баш никаквог смисла…..

Знам, сада ће сви они обожаватељи електорнског звука да почну да ме нападају и говоре како то из мене предрасуде говоре…. Али господо, ако за сво то време ја нисам успео да разазнам ни једну сувислу реченицу а замислите, било је реченица…. онда немамо шта да разговарамо…. Прихватио сам одавно чињеницу да електронска музика, са свим својим обрасцима и правилима постоји на светској музичкој сцени и чак сам очекивао да постане јако интересантна, али….

Очигледан је недостатак инвентивности код људи који се баве оваквом врстом музике…. Јер како другачије себи да објасним чињеницу да их је све више сваког дана а да на крају сви звуче исто уз ситне нијансе које их разликују и које никако не могу да их чине јединственим… Зар да поверујем да нико још није успео да искористи све предности које електронски инструменти у свим њиховим облицима пружају….. Ја и даље чујем сирови звук који је тако карактеристичан за ову врсту музике уз додатак некаквих пиштања и вриштања и сеmплованих реченица из свима познатих хитова?!

Слажем се да то што настаје на тој сцени јесте музика али….. Зар мора да буде тако једнолична.

Изгледа да је хипрепродукција, вишеструко увећана технологијом која свакоме допушта да ствара музику, заправо довела до најобичније деградације и да овај пут оно правило да квантитет даје квалитет још није дало своје резултате…. Чини се, баш због баналности прављења музике, које се данас свело на пар кликова мишем, више нико не посвећује пажњу самом производу.

Присећам се оне прославе рођендана Марка Настића у башти СЦ, на којој сам опет случајно био, правећи друштво ортаку…. Извинте господо али ако је он због онога толико битан…. Онда би људи попут Ленона требали да буду проглашени господарима универзума….

Не желим да ме неко погрешно схвати… И сам помало експериментишем са свим тим могућностима које рачунар пружа и знам да ми је било потребно око 40 мин (!!!!!!!!!) да направим две нумере (једну од 5 а другу од 8 мин) које заправо у потпуности звуче као те неке електронске легенде и ако изузмемо сам квалитет звука и шум проузоркован самим квалитетом рачунара нема разлике….. Да ли вам то говори нешто…. Мени говори много тога… Ако је мени, из чисте зајебанције успело да направим две ствари на неком дечијем програмчићу за семпловање зашто онда онима који се том музиком озбиљно баве не полази за руком да направе нешто боље….

Не бих да вређам, али свирам гитару неко време и себе не схватам као озбиљног гитаристу нити се превише оптерећујем вежбањем, али замислите парадокс да ја такав могу да будем у истом рангу са једним Клептоном например…. е о томе говорим… Изгледа да су превелике могућности убеиле креативност јер напросто људи не обраћају пажњу на оно што раде…. САмо раде… Да би били виђени, без обзира да ли то што се може видети и чути вреди ичему….

Али да се вратим на још један детаљ од суботе увече…. Читаво вече сам имао утисак да сам залутао тамо, што је заправо тачно, али сам имао утисак и да је већина оних људи тамо залутала…. Између осталог и зато што добра део њих никако није успевао да ухвати ритам у покушају да игра…. Не би то било толико ни страшно…. Да се заправо не ради о најпростијем туц-туц ритму, темпа од 60-120…. Звучи суслудо да то неко не може на „повата“ али је било тако…..

„Alma”

VII KONKURS ZA NAJKRACU KRATKU PRICU

 

Izdavacka kuca „Alma”, u saradnji sa „Beografitima”, organizuje VII konkurs za najkracu kratku pricu. Salju se do tri neobjavljene price ne duze od 15 redova (900 znakova). Nema nikakvih tematskih ili zanrovskih ogranicenja. Price, odstampane u tri primerka, potpisuju se sifrom, a razresenje sifre dostavlja se u zasebnoj manjoj koverti, gde se navode i osnovni podaci o autoru (datum i mesto ro djenja, zanimanje, knjizevni rad, saradnja sa casopisima, objavljene knjige, adresa, telefon, e-mail adresa…). Ziri ce dodeliti I, II i III nagradu. Price, potpisane imenom i prezimenom, mogu se poslati i elektronskom postom, i u tom slucaju ne ucestvuju u konkurenciji za nagrade, ali ce biti objavljene u zborniku – ukoliko to svojim kvalitetom zavredjuju. 

Radovi se salju na adresu:

 

Molerova 62-A

11000 Beograd

 

ili

 

almabg@sezampro.yu

 

 

Konkurs je otvoren do 1. septembra 2008. godine. Ziri ce proglasiti pobednike 1. oktobra. Objavljene price nece se honorisati.

Sve informacije o konkursu, nagradama, predstavljanju knjige i sl. bice objavljene na sajtu www.alma.co.yu.

 

 

 

Dr Djordje Otasevic („Alma”)

Darko Kocjan („Beografiti”)

У оквиру Смедеревске песничке јесени, и ове године је расписан конкурс за доделу награде „Златна струна“.

Сви заинтересовани аутори, на конкурс могу послати највише две необјављене песме, написане на српском или неком страном језику уз обавезан превод на спрски.

Песме треба потписати шифром а њено разрешење послати у одвојеној, зпечаћеној коверти. Све песме шаљу се у 4 примерка.

Пријаве треба да стигну до 1. октобра 2008. године на адресу:

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ПОЕЗИЈЕ
„СМЕДЕРЕВСКА ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН”
( за конкурс )
ПП 118 , 11300  Смедерево
Република  Србија

Завршан манифестација фестивала ниће одржана 5. и 6. новембра а на њу ће бити позавно 5 најбољих аутора од којих ће најбољи бити проглашен на завршној вечери.

Победнику фестивала припада статуета „Златна струна“ и новчана награда.

Залагањем чланова УГ еко 030, обезбеђена су средства за организовање свирке на мајданпечком излетишту „Рајкова Пећина“ а у склопу обележавања 1. маја.

Свирка ће се одржати на отвореном и окупиће неколико мање афримисаних бендова а као главне звезде појавиће се и новосадски Ритам Нереда.

Овим путем позивамо све заинтересоване да дођу 1. маја на излетиште покрај Мајданпека и присуствују концерту, добро се проведу и понесу гомилу лепих успомена и надамо се још толико нових познастава.

Ево и линка за промо спот

http://www.youtube.com/watch?v=XzG-00e4UyA

Пздрав!

Видимо се тамо!

Ових дана смо на овом месту угостили и хиљадитог посетиоца. Овом приликом би да свима захвалим на поверењу.

 

Хрватски портал који се бави научном фантастиком „NOSF“, покренуо је књижевни конкурс у част преминулог Артура Кларка.

Најквалитетнији радови биће објављени у наредном броју магазина „NOSF“. Да би радови били узети у обзир морају се тицати Артура Кларка или његових технолошких предвиђања.

Услови за слање:

- „RTF“ формат

- Times new roman фонт (величина 12)

- Проред 1,5

- Нумерисане стране

Детаљније информације можете видети на http://www.nosf.net/

- Име и презиме аутора

- Конкурс је отворен до 1. јуна 2008. године

Радове слати на адресу nosf-tekstovi@nosf.net

Почеле су! То се дало приметити… Тако ћемо наредних два месеца морати да трпимо препуцавања и увреде дојучерашњих и будућих парнтера и пословних пријатеља.

Неки су, попут ЛДП-а одабрали да кампању започну много пре свих осталих. Ово је и логично ако узмете у обзир да се овакве странке морају борити за сваки глас. Оно што се мора признати јесте да су овај пута стварно направили добре спотове. Мада некако ме спот у коме се појављују познати музичари подсећа на рекламу Телекома Србије. Ритмика музике која прати слику у оба случаја је доста слична а и атмосфера је некако слична иако у споту поменуте странке доминирају страначке боје. Нећу сад да извлачим никакве закључке из овог мог утиска, напросто можда су исти људи радили обе рекламе. Али оно штоје тако карактеристично за њих је чињеница да се ни овај пут нису потрудили да причају о конкретним плановима… Опет дробе о апстрактним појмовима попут: Промена, Европе, Европске вредности и сл. Што се и очекивало од странке која има толики проблем са кадровима да за градоначелника кандидује особу која изјављује да је променила место рођења, као да је то нешто на шта она може утицати и да ће то променити чињеницу да није рођена тамо где јесте и још мисли да јој је тај бесмислени потез, плус. Све ово не би било важно… У смислу да је потпуно небитно да ли ће будући градоначелник бити родом из Београда или не. Али оно што мене свакако не би определило за ову опцију је чињеница да ако је неко спреман да се одрекне места рођења у сред кампање што би се могло различито коментарисати, онда се свакако може поставити питање чега ће се одрећи ако се докопа власти.

Остале странке се, још увек, ограничавају претежно гостовањима по емисијама и исто тако прављењем разних вербалних ексцеса… Ваљда мисле да ће им то донети популарност код народа, обзиром да се народ до сада ложио на баљезгања и псовке… разноразних….. да не кажем шта…

Но добро….

Оно што ће у овој кампањи бити посебно интересантно је наступ ДС-а, СРС, и ДСС-а, пре свега јер се очекује да они буду главни кандидати за наредну владу. Сведоци смо да је пљувачина већ почела. Радикали се и даље искусно држе по страни и само повремено доливају уље на ватру заједљивим и често бесмисленим коментарима. Али маса то не схвата…. Али то смо ваљда очекивали од масе. Додуше једногласно тврде да су сви остали лопови и да они нуде промене, а шта то тачно подразумева…. остаће вечна тајна попут смисла сликарског дела неког апстрактног уметника. Дакле још апстракције.

Видимо да ће ДС и ДСС ипак потрошити највише пљувачке у наредим недељама на међусобне прозивке. При томе неће презати ни од чега… Сад још да сазнамо који тоалет папир користе поједини политичари или на ком је месту сестра нечије тетке виђена како разговара са припадником неког „непријатељског“ народа који се одважио да призна оно што смо сами згрешили погрешном политиком уназад…. то је већ историја…. нечемо о томе.

Такође, једни ће упорно покушавати да објасне како су наши духовни и историјски аргументи јачи од аргумената да овде народ од своје плате не може да подмири ни месечне потребе за хлебом, млеком и уљем… И да сви треба да помремо зарад „Царства небеског“ и „Моралне победе“ или нечег сличног прилично апстрактног а у замену да жртвујемо нешто тако реално као што је векна хлеба од 600 грама. И опет апстракција…

Други ће опет покушавати да нам објасне како је неопходно ући у ЕУ а не поклушавају да објасне овом народу, хронично незинтересованом за поштовање радне дисциплине,  плаћање пореза и избегавање корупције, да ће морати да се одреку управо ових традиционалних облика понашања. Ваљда су свесни да би народ онда гласао за оне друге и треће или неке четврте који се упорно залажу за очување наше духовне, менталне и… нерадничке традиције…. И опет апстракција.

Дакле, или ћемо сви постати специјалисти за апстрактне уметнике и њихове баљезгарије или ћемо вероватно умрети глупи… Ја бирам да умрем глуп… бојим се да бих постао још глупљи ако бих покушао да урадим оно прво.

Али ћемо зато, обзиром да се Велики брат завршио имати сјајну занимацију… Или ће она то бити за оне који имају живаца да их гледају како причају о тако апстрактним појмовима док им желудац цвили за нечим тако реалним и опипљивим као што је храна.

Прексиноћ смо, сви ми који смо гледали утакицу са још увек важећим европским прваком у кошарци, могли да видимо како није увек у питању новац и тежина нечијег имена или уговора.

Видели смо како, искрено речено клинци без претерано искуства у једној одлучујућој утакмици која је самим тим носила и огроман притисак, савладали неке од најплаћенијих играча европе.

Овогодишњи Партизанов наступ у еуролиги можда најбоље оповргава све оне који се упињу да докажу како је Дуле Вујошевић лош тренер. Чињенице говоре другачије… Пре свега, он важи за тренера који је европској кошарци дао највише врхунских играча. А са друге стране, вероватно је тренер са највише професионалних успеха који тренутно води неки наш клуб.

Оно што је мене фасцинирало у овој утакмици, није сама победа, већ сама игра и пожртвовање тих момака на терену. Ако ћемо искрено да говоримо, утакмица није блиа претерано лепа за гледање али је сво време, чак и код вођства Партизана од десетак разлике била неизвесна јер је грчки клуб својим квалитетом могао из три напада на направи промену што је и показао пред сам крај. На сву срећу само се на томе завршило да демонстрацији моћи која није успела да даонесе резлутат.

Али да се вратим на игру тих момак, чији је просек година, ако се не варам најнижи у овогодишњем такмичењу. Понашали су се зрело као да су до сада одиграли десетине оваквих утакмица, није било претерано много грешки, осим неких које су можда и очекиване када је улог толики колики је био. И тоје оно што ми се допало, није било дечијих болести, какве су ови исти играчи знали да испоље у овој сезони. Чини се да је Дуле и ове године успео да од скупине играча, готово никаквог искуства и квалитета који је тек требало да доје до изражаја, успео да направи врхунску екипу која је показала да може д апобеди сваког и да се њени навијачи свему могу надати па и највећим успесима. И то је разлог зашто је кошарка, једини домаћи спорт који пратим. О осталим не желим ни да мислим, а камоли да трошим време пратећи их.

Искрено, и ако се Партизанове игре буду завршиле у мечу са Таукерамиком, мислим да су ти играчи заслужили да буду сматрани једном од најбољих генерација које је овај клуб имао у последњих десетак година. Ако ништа више, зато што су урадили много више него што су вероватно и сами очекивали на почетку сезоне искључиво својим залагањем.

И ове године по 23. пут, зајечарски дом омладине расписује конкурс за учешће на фестивалу младих песника „Дани поезије“.

Право учешћа имају песници старости до 30 година који стварају на српском језику а до сада немају објављену књигу.

За учешће на конкурсу потребно је послати циклус од 10 необјављених песама потписаних шифром умножених у 4 примерка. Решење шифре у посебној коверти послати заједно са пријавом.

Пријаве за конкурс шаљу се до 10. априла 2008. године.

Песници чији радову буду одабрани од стране стручног жирија стичу право учешћа на 23. фестивалу младих песника „Дани поезије“ који ће се одржати од 28. до 31. маја 2008. године у Зајечару.

Послати рукописи се не враћају.

Лауреат Фестивала стиче право и на објављивање књиге.

Додатне информације о конкурсу могу се добити на број телефона 019/432-022

Када сам почео да гледам овај филм учинило ми се да ћу се жестоко сморити… Међутим, како је филм одмицао морам признати да је све више задобијао моју пажњу. Пре свега због чињенице да је на један интересантан начин приказано функционисање њихове администрације у којој један појединац ипак може учинити много тога, негде на пола филма сам ипак морао признати да није лош. Прича о америчком конгресмену који,  заједно са богатом љубавницом и агентом ЦИА-е успева да преокрене, у почетку туњаво, ангажовање Америке у Авганистану током руске инвазије на ову земљу, јако добро илуструје начин на који функционише њихова администрација и можда ће помоћи онима који мисле да та земља има нешто лично против нас… Пре ће бити да смо сами себи криви… тј. да смо својом глупошћу изазвали све оно што нам је Америка приредила. Кажем ово зато јер, је овде јасно приказано да се ради о једном конгресмену, који је након обиласка избегличког кампа пожелео да нешто уради по том питању… Није ту било ни приче о рату против муслимана нити о демократији и свему ономе на шта смо навикли када су у питању амерички филмови једноставно је у питању човек који је заузео став по одређном питању и бранио га до самог краја.

Иначе, оно што даје свежину у причи, које би иначе била сувопарна је доза ироније и пародије која је све време присутна. Овоме доприноси и сама биографија стварног конгресмена Вилсона, јер да вас подсетим филм је рађен по истинитом догађају и стварној биографији.

У филму се поред Том Хенкса (Tom Henks)  који глуми конгресмена Вилсона, појављују и Џулија Робертс (Julia Roberts) која игра Џоен Херинг као и Филип Симур-Хофман (Philip Seymour Hoffman) који глуми агента ЦИА-е.

И поред тога што ми се филм допао, он ипак не спада у сам врх кинематографије тако да немојте очекивати да вас прикује за столицу… или кауч:) Пре ће бити да је ово један сасвим пристојан филм за опуштање након ручка или у вечерњим часовима. Али ће свакако бити нтересантан американофилима који желе да мало боље разумеју функционисање њихове администрације.

За оне који желе још понешто да прочитају о овом филму ево и пра линкова:

http://film.krstarica.com/l/filmovi/rat-carlija-vilsona/

http://www.b92.net/kultura/film/vise.php?yyyy=2008&mm=03&nav_id=285521

http://www.voanews.com/Serbian/archive/2008-01/2008-01-31-voa9.cfm