Кад год ми неко постави питање коју врсту музике свирамо, мени падне мрак на очи:)

Проблем, је заправо у томе што ја никада нисам имао јасну представу коју врсту музике желим да свирам. Напросто, обзиром да је Земља Анонимних мој бенд у коме ја доносим све ауторске песме и да од тога углавном зависи и звук бенда, он се доста разликује од песме до песме али је у неком смислу и доста уједначен.

Компликујем?! Па добро, ништа ново за мене…

Елем, ајде сад да пробам да објасним шта ми то свирамо…

Ја најчешће кажем да свирамо рок и то је заправо најближе истини. Има ту доста уплива различитих праваца, јер ја слушам доста различите музике али чињеница је да су на мене највише утицали бендови и музичари попут Азре, Боб Дилана, Хендрикса као и домаћег рока, хард рока, блуза, панка  и сл. Али одмах да се оградим, никада се нисам ни трудио да звучим као било ко од њих, напросто утицај се више огледао у смислу енергије и тематике него у смислу звука и технике.

Такође, на звук бенда доста утицаја имају и чланови бенда који су у њему. Ово пре свега, јер се углавном трудим да се не мешам у стил свирке људи са којима свирам докле год се то уклапа у идеју саме песме коју радимо. А једна од ствари на којој увек инсистирам када правимо нову ствар јесте да она на крају звучи као нешто што би смо и сами желели да слушамо. Некада нам то успева а некада не.

Још једна ствар која је јако значајна за дефинисање нашег звука је и чињеница да је и на мене али и на још неке људе који су били у претходној постави бенда, панк и домаћи нови талас оставио доста утицаја, па се та сирова енергија пресликала и на наш звук у претходном периоду. Обзиром да и сад у бенду има чланова који највише слушају панк, мислим да ће и на даље у звуку доминирати та енергија.

Оно што бих још додао на крају јесте чињеница да се песме међусобно ипак прилично разликују, али да у њима доминира ритмика наспрам мелодије и неких претераних музичких „филозофирања“. Због тога ми се чини да је најтачније када кажем да свирамо рок.

Надам се да ћу ускоро средити неке старе снимке и да ћу их поставити негде на нету тако да можете мало боље да схватите о чему причам.

Ево још једног мајданпечког аутора…

Као што је Исидор и најављивао људима које познаје, пре неколико дана се појавио и његов први албум под називом „Нигдина“. Албум су заједно издали „Dark revolution“ и „Minimalna izdanja“. Комплетан материјал је снимљен у кућној варијанти а постпродукцију је радио Никола из „Минималних издања“. На албуму се налази 8 песама.

Контакти у вези набавке овог издања су Ненад Стојановић из „Dark revolution“ – nstojanovic@darkrevolution.org или Никола из „Минималних издања“ – minimalnaizdanja@yahoo.com.

Исидор каже да не очекује јагму за овим албумом, али видећемо… Оно што сам имао прилике да чујем пре пар месеци ми говори да ће ово бити једно интересантно остварење и да би га вредело преслушати у целости…. А пре свега желим да честитам Исидору на првијенцу:)

Очекујте ускоро и неки мини интервју на овом месту пошто је овај „млађани“ аутор изразио жељу да одговори на нека моја питања, али о томе када буде време.

Овако изгледају омоти:

 

Погледајте ово….

http://ca.youtube.com/watch?v=DPkYCYgHjMU

 Одличан енглески зар не?!

Синоћ смо у студију 15 у ул. Краља Милутина имали прву пробу са новом поставом…. Да подсетим, Земља Анонимних није радила од јуна 2007. године. Елем, синоћ смо одрадили сасвим фину пробу…. Искрено се нисам надао да ће бити онако добро… Следеће недеље наставаљамо и надамо се да ћемо ускоро бити довољно спремни да почнемо са свиркама….

Синоћ смо имали прилику да у Београдској Арени гледамо наступ Криса Рије. Имао сам среће да са девојком будем на овом концерту и ево мојих утисака…

Шта рећи, свирачки и по квалитету звука јако добар концерт а ипак…. Фалило му је нешто да би се могло рећи да је то био одличан концерт. А то нешто је живост и енергија једног рок концерта…. Јер, концерт је отворен са неколико вестерн – кантри инструментала, које су могли да буду одличан увод за даљу и енергичију свирку. Нажалост, Крис се одлучио за миран и чак на тренутке меланхоличан репертоар у којем су доминирале споре ствари… Уколико томе додамо одлично музичко умеће, могло би се рећи да је то био одличан концерт за слушање али само то… Напросто такав одабир репертоара није могао да покрене публику, па су неки чак разговарали међусобно и телефоном и углавном седели и гледали, као да су на представи а не на концерту… И ту је моја главна замерка. Ја лично, не могу да кажем да нисам уживао… Као неко ко воли и свира гитару, напросто нисам могао да не уживам у неоспоривом квалитету али ипак више бих волео да сам се уз све то и добро, јако добро, провео….

Некако мени је ипак нормалније да на рок концерт дођете да се зезате а не да седите и искључиво слушате.

Осим што је публика била прилично умртвљена, треба још поменути да је посећеност била релативно мала… Наиме биле су попуњене доње трибине, док на горњим није било никога, а уз то и партер предвиђен такође за седење. Мене ово лично не изненађује јер Крис ипак нема толику популарност на овим просторима али може да буде интерснатан податак…

Још једна ствар коју ће неки изнети као замерку је чињеница да нико од музичара буквално није проговорио читав концерт. Једино је Крис на крају, без претерног одушевљења представио музичаре. Мени ово лично не смета али знам да многима такав однос није по вољи.

Тек негде пред крај, тачније на претпоследњој песми је Крис покушао да анимира публику, што се показало успешним јер су људи јако брзо одреаговали и атмосфера се поправила али је нажалост било касно…. Када је као последњу, пред једини бис засвирао The Road to hell маса је коначно устала на ноге. Чињеница је да је концерт у оном забавном карактеру могао бити много бољи што се, као што рекох, видело на крају али то не умањује квалитет музичара и оног што су нам приказали синоћ.

Вредело је чути свакако…. Али било је и бољих прилика за зезање, а последњи пример је и наступ Кокера у тој истој Арени, који је имао бољу посећеност и одличну атмосферу уз одличну свирку.

All styles of artwork and photography where digital processes of any kind were integral to the creation of the images are acceptable. Open to all geographical locations. Forty selected winners recieve one print up to 24×36 on museum quality paper to be shown in an international group exhibition in our gallery from April 10-May 3, 2008. Registration fee is $30US.

Contact:

Los Angeles Center For Digital Art
107 West Fifth St
Los Angeles CA 90013

http://lacda.com/juried/juriedshow.html
lacda@lacda.com

Извор: Мрежа креативних људи http://www.creemaginet.com/sajt/

Одувек сам био лош са уводима, а из наслова наслућујете разраду, па ћу дозволити себи ту слободу да одмах кренем од исте…Обзиром да припадам генерацији која је тренутно ближа кризи средњег доба, него тинејџерској хиперактивности, а преслушао сам много тога, дозволићу себи да дам своје виђење разлога зашто нам је сцена у БЕЕП!Елем, ја лично не сматрам да је то лако објаснити у три корака како неки у овој земљи покушавају да објасне. Наиме то свето тројство: недостатак издавача-пиратерија-љути противници у виду пулена ружичасте телевизије за мене не може бити довољно добро објашњење за очајну сцену коју тренутно имамо… Или је можда боље рећи, коју заправо ни немамо…По мени, а не морате се сложити, проблеми су много дубљи и крећу још из основе. А основа је, погађате, узор који старији музичари дају овим новопеченим.Наравно има ту још неких ствари које бих издвојио али о томе касније у наредним наставцима…Вратимо се овим несрећним маторим рокерима. Оно што сам приметио јесте да наши рокери, са годинама постају све гори и гори. Са друге стране сведоци смо, да они велики напољу, ако не бивају бољи барем не падају превише ниско и држе какав такав ниво, ил напросто живе од старе славе.А код нас?! Погледајте све те, сада већ седе и нагојене, алкохолом и неуредним животом нагрижене, слободно се може рећи руине. Руине у музичком смислу наравно….Треба ли да кренемо редом?!Хајде онда….

Случај бр. 1 - Бора Ђорђевић који је по мени, био један од најквалитетнијих вокала које је она бивша држава имала, а сама Рибља Чорба на којој смо сви расли (колико год то неки не желели да признају) један од најбољих и најутицајнијих бендова 80-их а и каснијих година, данас представљају најгрђу пародију српског рока. Или је можда тачније рећи најбеднији изговор за рок бенд.Превише оштро речено?!Искрено, када неко у последњих десетак година не изда албум који иоле заслужује помен, а камоли да се на њега утроши пластика потребна за израду диска, онда овакав коментар није нимало неочекиван. Да вас подсетим, Рибља Чорба је заиста вредела, негде до албума Истина, уз последњи трзај умирућег на Лабудовој песми, све након тога је најбедније дневнополитичко просеравање и патетисање човека који је одавно игубио музички компас… А након стихова „…и Висла је покисла…“ дефинитивно сам схватио да њихова издања нису вредна обраћања пажње. И немам представу ни како се зову последњи албуми.Једина олакшавајућа околност јесу повремени феноменални концерти, попут оног на Ушћу или у Арени, али слаба вајда од два добра концерта у пар година.

Случај бр. 2 – Бијело Дугме, које је у једном тренутку било највећа атракција старе нам Југе, данас наравно не постоји, али су се ти људи претворили у…. Боље да не изговарам. Али погледајте имате један Оркестар за свадбе и сахране који по свету презентује Бугарски етно као наш…. Тако типично за Бреговића. Зар не?! Имате једног несрећног кафанског певача, пропале каријере, који је такође својевремено спадао у сам врх рок вокала…Бебек наравно. И она друга двојица који су након Дугмета готово нестали са сцене и да није било неких несрећних дуета на ружичастој телевизији, вероватно их се нико не би сећао. Остаје Милић, који је заправо добар бубњар али о њему касније…Чак је и помпезно најављиван концерт, по квалитету приказаног, био јад и беда… Али, мора се признати да смо се добро провели… али не захваљујући њиховом залагању и квалитету те вечери.

Случај бр. 3 – Милић Вукашиновић…. Школски пример како од пристојног бубњара постати очајан гитариста и музичка карикатура, кога заправо не прихватају ни једни ни други међу које покушава да се утрпа…. Човек, који читаву своју данашњу популарност дугује, мора се признати, луцидним и квалитетним комедијашким текстовима, али и крајње имбецилним наступима у медијима на којима му место није. Човек, који је доказао да зна направити добар и квалитетан текст, само кад хоће… Данас се башкари у кући Великог брата покушавјући да још неком глупошћу привуче публику…

Случај бр. 4 – Точак… Ха, још један наш врли гитариста коме је лакше да држи часове гитаре и живи у уверењу да је наш најбољи гитариста иако није напредовао даље од улаза у харем… Ваљда су га, уштројени чувари извалили и главачке избацили напоље. Додуше, овде је олакшавајућа околност то што се барем у последње време није претерано експонирао.

Случај бр. 5 – Генерација 5 је најбољи пример како поседовање невероватне технике, знања и квалитета није сразмерно пропорционално квалитету музике коју правите… Сасвим бледи и неупечатљиви албуми овог бенда и поред одличног уклапања Најде као певача на овом последњем, још један су лош пример новим клинцима… Ако ти клинци уопште обрате пажњу на њих.

Случај бр. 6 – Краљевски апартман, бенд који је показао да свирачки има квалитета да данашњим клинцима који се прже на метал и остале сличне форме, одржи јавни час…. Нажалост, маторци су се мало заглавили у неком давно прошлом времену… Вероватно им нико није рекао да је Hard rock мртав…. одавно.

Случај бр. 7 – Yu Grupa… Чак ни прилично добар последњи албум и гомила живих наступа, није овај бенд спасила поражавајуће просечности. Маторци као да не знају да искористе младу крв коју је донео млађашни, девојчицама примамљиви, гитариста… 

Било би овде места за још неке примере али и ово је довољно. Нарочито ако узмете у обзир да су управо ове групе представљале сам врх оне некадашње, много веће сцене а и данас представљају значајну појаву (Значајну барем у погледу зсатупљености у медијима, на свиркама и сл.).Додуше, ово и не чуди ако узмете у обзир да је на овим просторима честа поштапалица „Какво је то славље без народњака?“ и да су ти исти несрећни рокери, заправо после свирки одлазили у кафане да гледају сисате певаљке и безубе алкохолисане музиканте…. Тако да нису ни могли да напредују у музичком смислу. Као што рекох на почетку, страни музичари попут Дилана, Клептона, Стонса, Пејџа и Планта, Нил Јанга иако можда нису у топ форми барем не праве будале од себе. Већина њих је ипак, временом добила и на квалитету… Послушајте последњи Диланов или албум Том Вејтса, а ви који сте били присутни можете се сетити и наступа Џо Кокера, Стонса или рецимо Иги Попа. Ови концерти јесу нешто што је заправо вредело видети у последњих неколико година, а за побројане албуме се може рећи да су добар узор за неке нове клинце, што није случај са нашим маторим рокерима.

Хајд сад….

Некада давно, када сам био јако мали дечак…. са својих тричавих 5-6 година, успео сам да се докопам старог грамофона налик на кофер…. Производња – словеначка „Искра“ - модел „Трубадур“…. Тада, још као мали, обожавао сам да вртим плоче које су се нашле на гајби… и слободно могу да кажем да је још тада у мени јавила љубав према музици… Проблем је био…. Што су плоче биле народњачке:)

Добро, могао сам ово и да прећутим, али чему… Ипак је то допринело да схватим шта волим а шта не и да данас са правом могу да кажем да их не волим и да ме народњаци смарају…. Елем, било је ту много разних плоча али понајвише разних Халида, Мирослава и сличних Шабана….. Памтим још да сам готово две године, нон стоп вртео плоче на том грамофону и да ми никако није могло досадити. И да…. знао сам све те текстове напамет, неке знам и данас….:)

А онда ме је једног дана, моја баба схвативши да је враг однео шалу, ставила пред себе и рекла нешто у фазону… „Није сине то за тебе. Та музика је за старије“ а онда ми из гомиле плоча одвојила пар, које су према њој биле примерене за мене…. Хм… сећам се да је у тих неколико плоча био Чорбин албум „Мртва природа“, нека компилација Генерације 5, плоча Disco special на којој се налазио и Hit the road Jack, и данас један од мојих омиљених, први албум Миладина Шобића…..

Тако ме је баба заразила, мени тада дречавом музиком гитара… И колико год да је тада нисам прихватио, јер сам наставио да слушам оне исте народњаке, ипак…… ипак……

Недуго затим, престао сам да слушам тај стари грамофон, који је у каснијем периоду мог живота означио прекретницу по питању музичког укуса али о томе нешто касније…

Одселили смо се из бабиног стана и последње што сам тада слушао, био је албум чорбе „Осми нервни слом“, два албума Бајаге „Продавница тајни“ и „Јахачи магле“ (ако се не варам) и „Ћирибилибела“ од Дугмића…. Недуго након тога, започело је моје детињство које је носило непрекидно витлање по улицама а све мање времена за музику, што је допринело томе да је не слушам активно….

Али, као што Срђан Маријановић каже у једној својој песми… Увек има неки ђаво…. Радио и то радио Мајданпек, који је у раним поподневним данима, чини ми се, имао сасвим пристојан програм на коме сте могли да чујете домаће поп и рок хитове који су тада били макар пристојни… Или смо ми само имали среће са малим људима из радија који су бирали музику…… Није ни важно…. Тако се моје музичко „школовање“ наставило мање више спонтано, па сам упознао и остатак рада Рибље Чорбе, Бијелог Дугмета, YU Grupe и сл.

Прошао је и период мојег слушања радија и наишао је период, пред крај основне школе када ништа нисам слушао… Касете су завршиле у остави а радио био замењен телевизијом….

Али, увек има неки ђаво….

Сећам се да је било лепо недељно поподне пред полазак на неку од екскурзија у 7 или 8 разреду нисам баш сигуран, лежао сам у својој соби и смарао сам се….. Већ тада је мини линија, једна од оних које сми сви имали на гајби тих година, красила моју собу али су грамофон и декови бил крајње неискоришћени…. И онда се догодило….. Однекуд, изненада, пало ми је на памет да бих могао да попуним време слушајући музику…. Ископао сам кесу са касетама а у наредним данима сам дошао до још неких…. Тако се убрзо моја колекција музике повећала и обухватала: Осми нервни слом, два Бајагина албума, први албум Црвене јабуке, један албум Плавог оркестра, Ћирибилибелу од Дгумета…. ах да, умало да заборавим, и М91 од Рамба Амадеуса (и данас један од мојих омиљених), овај списак делује смешно и мени када се данас присетим…..  А нарочито обзиром на мешавину.

Моја колекција се повеаћавала убрзаним током, захваљујући пиратерији која се тада одражавала у виду бугарских касета на чијим омотима је често било грозних штампарских и чињеничних грешака:) Хвала им за то и нека им је вечна слава!

Убрзо сам имао све албуме Чорбе, Дугмета а набавио сам и две од три касете концертног издања Азре “Равно до дна“ и већину албума Забрањеног пушења.

Тако је почело…. Убрзо сам преслушао већину битних бендова домаћег рока, мада сам и даље највише волео Чорбу, Азру и Пушење. Тада ме страна издања нису интересовала. Нисам их разумео:)

Сада се онај исти Искрин грамофон враћа у игру…

Баш у периоду када сам по први пут упознавао панк, и када сам набавио једну компилацију The Clash и први албум Пекиншке Патке и одушевио се, када сам куповао старе бројеве Времена забаве за ситне новце и носио беџ Забрањеног Пушења, дошла је и нова година (мислим да је била 95/96). Тада сам од ујака узео онај исти грамофон и његову колекцију плоча, али оно што је заправо било још битније је чињеница да смо за потребе журке за дочек од ортака покупили преко 80 плоча…. Тада сам по први пут чуо Led Zeppelin III, Dark side of the moon, Who do we think we are, B.B King – best of, Jimi Hendrix – best of (My friend ми се посебно свидео), Time…. И остао запањен количином енергије која је просто исијавала из свих тих албума. То је било оно што ми је заправо требало, мешавина сирове енергије Deep Purple и меканих тонова једног албума попут Dark side…. или меланхоличног звука гитаре краља блуза…. Или зудесне и савршене фузије свега тога код Hednrixa.

Ту је био крај једне епохе мог музичког развоја а започео је други…. Обележен пуштањем косе, испијањем пива, исцепаним фармеркама, мајицом са ликом Хендрикса, карираним кошуљама и свиме ониме што представља добри стarи r’n'r.

Мајданпек је данас један типичан градић у унутрашњости ове осиромашене земље. Његовим улицама данас шетају клинке које изгледају као да су испале испод исте пресе…. фарбане плавушице, са лажним крзном на неодраслим телима…. Из кафића трешти нека постапокалиптична музика, вероватно најпре направљена за неки нискобуџетни музички фестивал у Техерану, а затим вишеструким мутацијама претворена у нашу „народну“….

Дакле, ништа што иначе не можете видети у готово сваком кутку ове државице на брдовитом Балкану.

Чему овај наслов онда…

Па није увек било тако. А ја бих да на неки начин сачувам сећање на те дане свог детињства и на дане када је Мајданпек ипак био један од најурбанијих градова тадашње „дизел“ србије…

У време каа је читава Србија била упасана у тренерке до грла и вукла за собом километарске златне ланце (барем они који су били спремни да их се докопају су их вукли) а из кафића и дискотека су вриштали новопечени великани Пинк телевизије, Мајданпек је одржавао r’n'r дух. У самом граду, деведесетих је било више активних бендова, у неким тренуцима и по десетак. Углавном је оријентација била на пунк звуку али је било и метал бендова…

Такође, имали смо и једна одличан блуз бенд, који је дуго година важио за градску атракцију и једну од најбољих концертних појава у граду. Ако се не варам звали су се Tobacco road. Заправо нисам сигуран да ли су се тако звали у том периоду. Тај бенд је настао у периоду када сам ја био на крају основне школе а чини ли су га момци који су били приближно мојих година. Свако је тада у Мајданпеку знао за блузере и екипу која се окупљала око њих, а томе је допринела и чињеница да су били јако весели момци увек спремни да попију и забаве се…. Додуше, то је била одлика свих нас у Мајданпеку у то време:). Осим што су били јако позитивни ликови, ови момци су и јако добро свирали а врхунац сваке њихове свирке била је и обрада теме из серије „Отписани“….

Некако у том периоду настао је и бенд „Зентаре у клинчу“, који и дан данас има култни статус међу оним малобројним љубитељима гитарске свирке. „Зентаре“ су свирале пунк или боље речено ОИ…. Имали су сјајну екипу људи али онај који је у многоме допринео њиховом култном статусу је био певач кога сви и дан данас знају као Симу…. тада су га још знали као Симу Скинса, или малог Симу (има старијег брата са истим надимком). Он је био човек, који је био одлично решење за певача у једном таквом бенду… Не тако квалитетан као певач али неко ко је успевао да подигне и забави публику, у неку руку харизматичан…. Бенд „Зентаре  у клинчу“ имали су пар снимака, колико знам концертних, али једна песма их је надживела и остала упамћена и дан данас а то је „Зајечарско пиво“ са јако заразним референом:

„Златан чеп на врху

флаша браон боје

етикета зајечарско

наше пиво то је!“

Ово је свар која се још увек може чути на свиркама у граду, а клинци који почињу са оваквом врстом музике најчешће међу првим стварима преслушају управо ову песму.

Бенд који је успео да опстане јако дуго, до данашњих дана и направи већи број самосталних издања је и Promising Yuouth, који је спајао утицаје метала, панка и сл…. Или је барем мени то звучало тако:). Они представљају тренутно и један од ретких бендова на локалној сцени који уз све то покушава да помогне тамошњним клинцима да направе прве кораке. Имају више издања насталих углавном у кућној радиности и доста концертног искуства.

Осим ових, још гомила бендова је настајала и нестајала у том периоду, чинећи локалну сцену још интересантнијом.

Осим тога што је Мајданпек у другој половини 90-их имао тако живу музичку сцену, треба напоменути да се много људи бавило уопште креативним радом, попут писања, сликања или нечег трећег…. Одлика тадашњих генерација јесте била да су прилично биле заинтересоване за читање  креативно ангажовање на различитим пољима, мада је искрено највећи потенција управо имала музика.

Можда најважнија појава у том периоду јесте чињеница да се главно место окупљања у граду није био неки кафић или дискотека, већ парк у граду и неколико дисконта пића а пре свега због недостатка новца. То је чинило атмосферу много приснијом. 

Колика је популарност дисконта пића и драгстора у то време била велика говори и чињеница да је неколико њих радило и по сву ноћ…. Дешавало се да сиђете у град без динара у џепу а да на крају попијете гомилу пића. И са свима сте могли да станете и квалитетно попричате, док данас то, барем ми се чини и није случај. Данашњи разговори се углавном своде на кукњаву како је све срање и како у граду нема ничега што је у оно време било много мање изражено и поред кризе у којој сми били. Тада није било битно колико се познајете, увек су сви били расположени да поделе са вама пиће, јер су знали да се њима сутра може десити да буду без кинте у џепу и да ће те ви њима понудити да поделите последње пиво.

Оно што никада, људима изван Мајданпека, а нарочито овде у Београду није било јасно јесте чињеница да су на тако малом простору постојале групације панкера, скинса и у мањем броју металаца, али и оних који су напросто слушали гитарску музику, а да при томе није долазило до непријатних сцена због тога… Никада није било сукоба због музике или ставова…. И то је било оно што нас је тада разликовало од других средина, у којима је до таквих сукоба долазило. Додуше то је вероватно нешто до чега је дошло због чињенице да смо сви ми ишлиу иста обданишта, основне и средње школе.

Уопште, у то време Мајданпек јесте била једна од најурбанијих средина у земљи и ја сам поносан што сам своје средњошколске дане провео управо тамо…

Наш поменути Патриотизам је мутирао синоћ….

Погледајте….

http://www.youtube.com/watch?v=5VWZoKWBYXE

 Наш је….

Треба га љуљати.