Pre par dana na jednom od domaćih informativnih sajtova mogli ste da pročitate tekst uvozu pasulja iz nekih nama dalekih zemalja. Svedoci smo da se ovakvi tekstovi povremeno pojavljuju u našim medijima. Razloge za pojavu ovih, uglavnom površnih tekstova, verovatno treba tražiti u tome što se novinari, kada nemaju ili se ne usuđuju ništa pametnije da napišu, vraćaju ovoj temi jer po pravilu privlači pažnju javnosti. Ovakvi tekstovi najčešće su prilično šturo napisani bez neke ozbiljnije analize tržišta, naše poljoprivredne proizvodnje i zapravo bez ikakve poente. Uglavnom sve se svede na to da novinar odabere neki poljoprivredni proizvod koji se uvozi u velikim količinama i onda, uz odsustvo bilo kakvog kritičkog stava, to prikazuje kao najveće zlo. U tekstu se zatim naglašava tvrdnja, kako se proizvod koji se uvozi proizvodi i kod nas ali eto iz neobjašnjivih razloga se uvozi iz nekih dalekih zemalja poput Kine. Šturo se u par rečenica, konstatuje da naš proizvod jeste duplo ili često i više puta skuplji, ali se ne pokušava zaći dublje u razloge zašto je to tako. Konstatacija o ceni bi valjda trebala da pokaže kako je novinar objektivan, ali zapravo ako ozbiljnije razmislite da bez njene dublje analize, ova konstatacija samo predstavlja loš pokušaj prikrivanja jednostranosti samog teksta. Na kraju se pokušava nekako pokazati kako se pomenuti artikal bez razloga uvozi a eto naši jadni poljoprivredni proizvođači propadaju, a glavni krivci su, pogađate zli trgovci.
Da se razumemo, nije mi cilj nikoga da branim niti da bilo koga napadam, ali želim da pokušam da dam i svoje viđenje ovog problema koji svakako i svoju drugu stranu medalje. Tačnije, postoji i priča o našoj poljoprivredi koja se nekako stalno maskira pričama o njenoj superiornosti. Smao bih da naglasim mnogim dušebrižnicima, da kao diplomirani inžinjer poljoprivrede i kao neko ko već nekoliko godina radi posao direktno povezan sa našim poljoprivrednicima smatram da imam dovoljno znanja da pišem o ovoj temi.
E sad, vratimo se samoj temi, tj. uvozu poljoprivrednih proizvoda. Mnogi naši sugrađani, što se može i videti u komentarima na ovakve tekstove, zastupaju stav kako treba zabraniti uvoz poljoprivrednih proizvoda u cilju zaštite našeg sela. Ne želim da na ovom mestu otvaram pitanje, koliko je takvih ljudi spremno da za isti proizvod plati dva ili tri puta veću cenu a da zauzvrat ne dobije ništa osim saznanja da je proizvedena negde u Srbiji. Ovakvu svoju tvrdnju najčešće potkrepljuju paušalnim ocenama, o vrhunskom kvalitetu, zdravstvenoj ispravnosti i količinama domaćih poljoprivrednih proizvoda. Namerno sam iskoristio reč „paušalnim“ iz prostog razloga, što kao i za sve drugo u ovoj zemlji svaki je naš građanin neverovatan stručnjak i za poljoprivredu. A istina je nažalost negde drugde. Pre svega, osnovni preduslov, koji bi morao biti ispunjen da bi ove tvrdnje bile iole tačne, sama poljoprivredna proizvodnja u našoj zemlji mora biti dovoljno razvijena što nažalost nije slučaj. Jednostavno rečeno, naša poljoprivredna proizvodnja je u prilično lošem stanju u odnosu na zemlje koje imaju odlično razvijenu ovu granu privrede.
Ako krenemo od samog početka, tj. od praznog polja na kojem neko želi da zasnuje neku proizvodnju, odmah možemo uočiti prve, ne tako beznačajne greške. Tu mislim na famoznu analizu zemljišta, koja nam omogućava da shvatimo nivo zastupljenosti hraniva. Analiza sama po sebi neće učiniti čudo, ali na osnovu ove analize, se mogu doneti značajne odluke koje u mnogome mogu odrediti kvalitet buduće proizvodnje. Pre svega može se bolje sagledati mogućnost za gajenje neke određene kulture ili ukoliko je već izabrana kultura (npr. ukoliko neko želi da podigne voćnjak), šta bi trebalo uraditi da se zemljište dovede u stanje u kojem će biljka moći da pruži svoj maksimum. Na ovaj način izbegava se bespotrebno bacanje đubriva, što samim tim smanjuje troškove zasnivanja proizvodnje. Osim smanjenja troškova, značajan aspekt je i smanjenje negativnog uticaja prekomernog korišćenja đubriva na životnu sredinu. Ako uzmemo u obzir da poljoprivredna proizvodnja predstavlja jednog od najvećih zagađivača životne sredine, ovo svakako ne bi smelo biti zanemareno. Međutim, kod nas će se seljak retko odlučiti da uradi ovakve analize. Jedan od razloga jesu troškovi samih analiza, koji zapravo i nisu preterano veliki ukoliko se radi procena osnovnih elemenata. Istovremeno, ušteda na ovom mestu najčešće znači mnogo veće troškove kasnije, što je samim tim obesmišljava. Kao možda još bitniji argument protiv analiza je i veoma rasprostranjeno ubeđenje našeg čoveka da je on najpametniji jer je popio svo znanje od svog dede, koji je taj posao naučio od svoga dede i tako redom, i da nema šta tu njemu neko da soli pamet nekim naučnim glupostima. Pa će onda tako pametan da u zemljište doda i ono što mu treba, i ono što mu ne treba i to najčešće u nekoj ofrlje količini određenoj na osnovu dugogodišnjeg „iskustva“. Nažalost, ovakav pristup najčešće dovodi upravo do suprotnih rezultata, jer napamet dodavanje hraniva samo dovodi do povećanja troškova i uludog gubitka hraniva koje biljka ne usvaja jer joj jednostavno nisu potrebna. A povrh svega može imati negativne posledice na samu biljku i životnu sredinu.
Kao drugi značajan aspekt, ne smemo zanemariti problem semena i uopšte sadnog materijala u poljoprivredi. Pre svega, postoji problem izrazito loše kontrole od strane nadležnih po pitanju kvaliteta, porekla i u autentičnosti semena i sadnica, što za posledicu ima često i drastično smanjenje prinosa i samim tim povećanje troškova proizvodnje i cene krajnjeg proizvoda. Za ovaj problem je direktno kriva država i tu nažalost običan čovek nema mnogo izbora osim da se snalazi kako ume i nada se najboljem. Drugi problem je domaća radinost u proizvodnji semena, rasada i sadnica. Iako je za pojedine kulture moguće savladati procese proizvodnje semena, rasada i sadnica u sopstvenoj režiji, što čak može biti i dobro sa aspekta kontrole kvaliteta, porekla i sortimenta ovakav način proizvodnje smena najčešće ima krajnje nepovoljne posledice. Glavni razlog lošeg uticaja leži u tome, što se prilikom proizvodnje semena i sadnica ipak zahteva određeni stepen znanja i primena modernih tehnologija, kako vas ovakvo seme ne bi mnogo više koštalo nego neko kupovno. Ovde mislim najpre na činjenicu da loše seme ili sadnica, može da vam upropasti prinos i kvalitet samog proizvoda i samim tim vas mnogo više košta nego da ste kupili kvalitetno seme proverenog porekla. Ovaj nedostatak još i više dolazi do izražaja kada se radi o voćnjacima koji bi trebali da se eksploatišu 15-20 godina, i gde su ulaganja po hektaru jako visoka a mogućnost ispravljanja greški po pitanju sadnog materijala svedena na minimum. U tom slučaju verovatno ćete ceo period eksploatacije, plaćati cenu lošeg sadnog materijala kroz ekstra rad i niže prinose.
Treći bitan aspekt koji našu poljoprivrednu proizvodnju čini zaostalom je primena navodnjavanja. Pod sistemima za navodnjavanje u našoj zemlji je samo nekoliko procenata poljoprivrednih površina. Tako dolazimo do toga, da naši poljoprivrednici više gledaju u nebo i zavise od „božije volje“ nego što mogu da uzmu stvari u svoje ruke. Nedostatak vode u ključnim periodima za biljku direktno utiče na prinos i kvalitet dobijenih proizvoda a posredno na njihovu cenu na tržištu. Ukoliko se osvrnemo unazad samo nekoliko godina, uvidećemo da je sve teže baviti se ozbiljnom proizvodnjom ukoliko zavisite isključivo od „božije volje“, za pojedine kulture to je postalo gotovo nemoguće. Povrh svega, poseban tekst bi se mogao napisati o kvalitetu vode koja se koristi za navodnjavanje u našoj zemlji.
Osim ova tri glavna faktora kada je u pitanju sama tehnologija proizvodnje, kao nedostatke naše poljoprivrede treba pomenuti, zastareli sortiment, zastareleutehniku čije održavanje i potrošnja goriva u velikoj meri utiču na povećanje troškova, zastarele načine uzgoja pojedinih kultura, nizak stepen svesti o značaju pravilne primene hemijskih sredstava, odsustvo tzv. hladnog lanca u rukovanju proizvodima od njive do krajnjeg kupca, odsustvo kontrole kvaliteta, često zanemarivanje higijenskih zahteva u rukovanju, pranju, transportu i izlaganju proizvoda itd. Neke od ovih problema, naželost nemoguće je rešiti bez sistemskog rešavanja od strane države ali neke je stvari moguće popraviti i samozalaganjem proizvođača.
Najnegativnija pojava u našoj poljoprivredi, iz koje zapravo i proističu svi drugi problemi je neprofesionalni pristup koji naši ljudi imaju. Nažalost, danas većina ljudi poljoprivredi pristupa ne kao ozbiljnom biznisu što ona u svojoj suštini jeste, već više kao da se radi o usputnoj aktivnosti, istovremeno očekujući novčanu satisfakciju. Istovremeno zanemaruje se odgovornost prema krajnjem korisniku koji njihov proizvod koristi kao hranu. Često se mogu čuti tvrdnje da oni koji se bave proizvodnjom za tržište imaju odvojenu proizvodnju sa sebe i svoju porodicu od one za tržište. Uzmemo li sa rezervom ovu tvrdnju, uz ogradu da svakako ima i poštenih ljudi koji se maksimalno trude da sve bude kako treba i kada na ovo dodamo i činjenicu da je u našoj državi kontrola od strane nadležnih insitucija na relativno lošem nivou, treba se zapitati da li je tačna tvrdnja o vrhunskom kvalitetu naših poljoprivrednih proizvoda ili se sve svodi na patriotsko samoreklamiranje?!
Suština na koju pokušavam da ukažem je da, kao što ni u jednom drugom biznisu ne možete da uložite jako malo sredstava i rada, da ne primenjujete moderna dostignuća u odgovarajućoj oblasti a da sa druge strane ostvarujete visoke prihode, tako ne možete ni u poljoprivredi. Dokaz za ovo su, upravo malobrojni koji se poljoprivredom bave profesionalno i koji ostvaruju odlične prinose i visoke prihode jako dobro žive od svog rada.
Kao krajnji rezultat svih ovih negativnih pojava u našoj poljoprivredi, javlja se proizvod koji je nasuprot tvrdnjama mnogih „stručnjaka“ često daleko od kvalitetnog, zdravstveno bezbednog i jeftinog. Takođe prisutan je i problem nedostupnosti proizvoda duže od nekoliko meseci godišnje (tj. Isključivo dok proizvoda ima na njivama) i pored modernih tehnologija koje dopuštaju da se period čuvanja i dostupnosti proizvoda na tržištu danas začajno produži.
Svi ovi nedostaci, dovode do toga da naši proizvodi često ne budu konkuretni u odnosu na uvozne i da je za trgovce, pa čak i za krajnje potrošače ekonomski opravdanije da se isti proizvod jednostavno uveze. Niski prinosi, nizak procenat proizvoda prve i ekstra klase u ukupnoj proizvodnji, dovode upravo do visokih cena krajnjeg proizvoda što za posledicu ima upravo povećan uvoz jer krajnji potrošač jednostavno nije spreman ili nije u mogućnosti da plati visoku cenu proizvoda ili jednostavno ne želi da kupi proizvod koji ne izgleda kao prvoklasan proizvod a da za njega ipak plati punu cenu.
U današnje vreme, kada je masovni i relativno jeftin transport prehrambenih proizvoda moguć iz gotovo bilo kog mesta na zemlji, i na naše poljoprivredne proizvođače značajno utiču kretanja na svetskim tržištima. Iako možda, naše tržište još uvek ne reaguje u potpunosti na ova kretanja, zbog njegove delimične zatvorenosti, činjenica je da se barijere koje ga štite iz godine u godinu smanjuju. Sa jedne strane ova tendencija je odlična iz ugla potrošača, jer će time imati bogatiji izbor kvalitetnih proizvoda po nižim cenama. Sa druge strane, ove tendencije će sve više ugrožavati naše poljoprivrednike. Krajnji je trenutak, da se oni koji žele da žive od poljoprivrede okrenu profesionalizaciji u svom poslu, počnu da uče nove i moderne stvari i primenjuju ih i na našim poljima. Srbija ima dobre predispozicije za ozbiljnu i kvalitetnu proizvodnju hrane, ali nažalost neobrazovanost, tvrdoglavost i uvreženost pogrešnih shvatanja guraju našu poljoprivredu u propast. Krajnje je vreme da se manemo zatupljivanja naroda patriotskim sloganima i da već jednom počnemo da shvatamo da nismo ni najpametniji, ni najlepši, ni najbogatiji, niti sve drugo naj, naj…
Svestan sam da ovakav tekst ima puno nedostatak, pre svega zbog kompleksnosti teme i da bi detaljnije obrazlaganje gore navedenih stavova zahtevalo mnogo ozbiljniju analizu i samim tim mnogo više prostora. Možda će se ovaj tekst nekome učiniti preterano negativnim i nedorečenim, ali prosto sam hteo da pokušam da ukažem na neke probleme koji tište našu poljoprivredu. Ukoliko sam uspeo da makar nekoga podstaknem da i sam porazmisli o ovoj temi biću zadovoljan.
Zemlja anonimnih 
Najvažnije pitanje koje treba postaviti i na koje se mora naći odgovarajući odgovor je : Kako nagovoriti one koji danas rade ofrlje, da se uozbilje i počnu da se ponašaju tržišno? O tome moraju da razmišljaju svi, i oni sami, i država, i oni koji to već rade i zarađuju. Nažalost, kao u mnogim drugim oblastima, tako i u poljoprivredi vladaju monopoli koji veoma lako i efikasno gutaju one koji možda greše 15-20 ključnih procenata( o izgubljenim slučajevima ne vredi raspravljati). O strategiji, planovima, i ostalom ne vredi ni pričati. Jedno je sigurno: od deset ari se ne može zaraditi milion, osim ako na toj parceli ne uzgajaš kudelju ili ti konoplju.
Najveci problem u poljoprivredi, a i u celom nasem drustvu, je sto velika vecina ono sto radi, ne radi profesionalno. Cak se moze reci da velika vecina svoj posao samo otaljava, bez zelje da se stvarno pozabavi sustinom. Ovde je na ceni forma a ozbiljan pristup bilo kom poslu ili problemu je na nivou statisticke greske. Ono sto najvise bode oci je pristup „Jedno misli, drugo govori a trece radi“ koji je tipican za nas narod. I sto je najgore uvek je neko drugi kriv, i nikada niko ne polazi od sebe i svojih propusta ili mogucnosti vec se uvek gleda u komsijsko dvoriste.
Dok se to ne promeni, nama nema boljitka.
Reblogged this on Agroavantura.